ИМАШ ЛИ СНАГЕ РОДЕ

soko-112

Ноћ. Ледени зимски ваздух леди дах у плућима, танки слој леда пуцкета док промрзлим кораком корачамо пустим градом. У таласима мисли које нас обузимају,једна се издвојила и одјекује у нама КОНАЧНО. Шушкају црвени плакати док покушавамо на замрзнутом лепилу да их поставимо. Радујемо се наредном јутру, да сви виде,  сви знају, пробуди се   Србијо СТИГЛИ смо.

Беше то зима пре неких пет година, и оно наше чувено КОНАЧНО ИМАМ ЗА КОГА ДА ГЛАСАМ, ЗА ДВЕРИ. Имали смо занос да можемо да променимо све, и осећали смо да управо то и чинимо. Радовали смо се сваком плакату који је освануо у било ком месту у нашој отаџбини, кренула су и прва окупљања, прве трибине. Неизрецив понос испуњавао је свакога од нас док су до нас долазиле вести о новим окупљањима рода жељног слободе.

Добро памтимо прве изласке на улице наших градова, и првих речи којим објашњавамо суграђанима КО су то ДВЕРИ. Присећамо се усхићења које нас је све обузело након позива старешинства на одлазак на барикаде нашој браћи у помоћ, на распетом Космету. Знали смо, осећали да је то тек почетак, али опет онај талас мисли КОНАЧНО.

dveri_dom_sindikata

Први велики скуп упркос снежној мећави, Дом Синдиката, и први пут реч УСТАНАК, знали смо ми сви шта су саборци тиме желели рећи, но ипак нас је све испуњавао слаткасти одјек те речи у нама.

Понос који нас је испуњавао док смо предавали наше листе, и оног унезвереног истрчавања из општинских канцеларија локалних партијских мољаца чланова изборних комисија, док су се у неверици, полушапатом дозивали: „стигли су Дверјани“. Никада нисам могао да разумем презир и мржњу у погледима голобрадих острашћених активиста подмлатка готово свих политичких опција, посебно оних који су тада били на власти. ДА,ДВЕРИ су стигле, КОНАЧНО, одговарали смо им нашим осмесима.

Има наде, то је била и остала наша главна порука. Знамо сви МИ да немамо више да се плашимо за наше животе, они више не постоје, деценије иза нас учинили су да смо тога потпуно свесни, али да би смо славним прецима смели једном у очи погледати, да би смо били њих достојни али и да би смо оних који долазе били вредни морамо се наставити борити. До коначне победе, до коначне слободе, морамо наставити сањати слободну Србију у којој ће Србин коначно смети рећи да је Србин, Србију у којој ће ћирилица бити света литургија у којој се сусрећу прошлост и садашњост, Србију у којој ће најсветији храм којег једино Срби имају на овоме свету, Ћеле кула, бити опомена сваком издајнику који би за шаку сребрњака решио издати род свој и отаџбину своју. Кости наших мученика расутих по целом свету којима смо тупили турске сабље, аустријске бајонете и усташке каме биће у тој Србији свете, и сваки Србин моћи ће поносно пружити руку ка њима и рећи – Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума… Биће то Србија у којој ће Косметом мајке дојити своја чеда, а Видовдан бити извор части и морала, извор живота и вере. Само високи циљеви који су правилно одмерени могу да наметну један мит као заповест и завет како би требало да се моралан и частан народ понаша у најтежим ситуацијама.

До тада саборци, докажимо целом свету да има још Срба, покажимо свима колико Срб љуби отаџбину своју, нека виде злотвори да нам семе нису затрли и душе обешчастили, нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана.

До коначне победе,
До слободе !
У сусрет изборима, догодине у Призрену, саборци !

 

Дејан Константиновић – Шид

 

Коришћена литература:
Свети Владика Николај – Беседа у Лондону
Др. Раде Рајић – О части,етици,моралу и духу

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *