Смернице нове просветне политике

Guidelines

 

СМЕРНИЦЕ НОВЕ ПРОСВЕТНЕ ПОЛИТИКЕ СРПКОГ ПОКРЕТА ДВЕРИ

 

САВЕТ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ И НАУКУ ДВЕРИ

 

Основно и средње образовање и васпитање

Желимо да школа буде место у које ученици радо долазе, у коме ће стицати знања потребна за живот, у коме ће стицати основне радне навике, мотивацију за учење и стално усавршавање, у коме ће надограђивати васпитање које су понели из родитељског дома. Желимо школу у којој ће ђаци учити да буду одговорни према себи и другима, да развијају способности критичког мишљења. Школа би требало да буде центар културног и духовног развоја ученика, место где ће се подстицати њихова креативност, база која ће омогућити њихову даљу животну надградњу и ефикасно укључивање у системе друштва по завршетку школовања.

 

Смернице нове просветне политике у PDF формату можете пеузети ОВДЕ

 

ОПШТИ ОКВИР

Постоји више примера који доказују да наши ученици излазе из школе са одличним знањима и вештинама: велики број домаћих признатих стручњака, хиљаде људи који су нашли запослење широм света и чије стручно мишљење је на цени, велики број освојених награда на међународним такмичењима. Све ово потврђује стручност наших професора, односно могућност да се образовни процес организује на квалитетан начин. Међутим, и поред тога, данашњи образовно-васпитни систем у Србији трпи доста критика. Многи сматрају да није добар, те су вршене анализе постојећег стања и предлагане мере за његово побољшање, али оне углавном нису ваљано спровођене у пракси.

Полазну основу наше анализе представља званични документ Владе Републике Србије „Стратегија развоја образовања у Србији до 2020. године“. У вези „Стратегије“ могу да се уоче више проблема:

  • предлози из „Стратегије“ се не примењују или се споро примењују;
  • у документу нису довољно анализирани кључни проблеми данашње просвете, а то су позиција просветног система и образовања у друштву и положај професора;
  • недостају конкретнији предлози за решавање појединих проблема.

 

АНАЛИЗА ПРОБЛЕМА

Најпре, проблем представља то што су закони из области основног и средњег образовања и васпитања недоречени, често се не примењују или је њихова примена немогућа у пракси. Нека законска решења већ дужи низ година изазивају велике проблеме и, чак, ремете нормални ток наставе и образовног процеса у целини.

Основни проблеми основног и средњег образовања и васпитања у Србији су:

  1. позиција просветног система у друштву,
  2. статус професора у друштву,
  3. права и обавезе ученика, дисциплина и безбедност у школи,
  4. улога родитеља у образовном систему,
  5. начин школовања и компетентност наставника,
  6. осавремењавање наставних планова и програма, коришћење савремених метода у настави,
  7. питање уџбеника,
  8. стручно усавршавање и напредовање наставника,
  9. рад са ученицима са посебним потребама (инклузија),
  10. проблем оцењивања, преоптерећеност професора административним обавезама,
  11. организација изборних предмета (верска настава и грађанско васпитање, основи информатике и рачунарства)
  12. организација ваннаставних активности, екскурзија, школског спорта,
  13. сложен образовни систем Србије,
  14. реформа средњег стручног образовања,
  15. рад школских управа,
  16. управљање школама,
  17. материјално-техничко стање школа,
  18. материјални положај професора,
  19. струковно и синдикално организовање професора.
  20. организација школства на Косову и Метохији.

Либерализацијом друштва у последњих неколико деценија, појавом многих антивредности и њиховим свесним форсирањем, улога школе је маргинализована, а статус професора, који су најодговорнији за правилно одвијање образовно-васпитног процеса, постао непримерен друштвеном значају школства.

Професори, иако су најобразованији део друштва и обављају изузетно одговорну друштвену делатност, данас су људски и материјално понижени. Унижавање професије обавља се здруженом кампањом политичких субјеката, медија и надлежних институција, често неоснованим оптужбaма да су професори некомпетентни и да су им зараде оптерећење за буџет.

Професори, најмање својом кривицом, више нису ауторитети за ученике, родитеље и ширу јавност. У ери демократије и слободе говора, када су сви „позвани“ да кажу мишљење о било чему, често и о ономе у шта се нимало не разумеју, реч професора постала је само један од гласова који пролази незапажено, јер нема већину у мору мишљења некомпетентних. Не само да њихова реч нема значај ван просветног система, већ је она маргинализована и у оквиру самог система у коме су професори главни стуб.

Већ дуго се ниподаштава њихово знање и улога, док предност у одлучивању о битним питањима наставе, и уопште образовно-васпитног процеса, често имају они који су врло мало или нимало радили у школи. Из овога произилази недовољно добро просветно законодавство.

Просветна стварност је у знаку повећања права ученика и истовременог смањења њихових обавеза. Уместо да права проистичу из обавезе, потенцирају се права, док се обавезе из дана у дан сужавају. Последица тога је смањење квалитета наставе, недостатак опште културе ученика, и, што је најбитније, недовољно васпитно утемељење омладине.

Посебан проблем у школама је недисциплина ученика, од вршења вербалног и физичког насиља према другим ученицима, преко непоштовања наставног процеса и ометања наставе, до вршења насиља над професорима. У неким школама не спроводи се добар васпитни рад са ученицима који праве васпитне проблеме.

Безбедносно питање у школи је једно од најбитнијих. Оно може да буде решено једино политичком вољом да се друштво оштро обрачуна са криминалом, у који спада и малолетнички криминал и криминал који има за циљ наношење штете малолетницима (дистрибуција наркотика у кругу школа и сл.).

У ери демократизације друштва родитељи су добили значајнију улогу у образовном систему. Они су, у већини случајева, добра подршка школи, сарађују са професорима, јер су свесни да само заједнички рад може да доведе до добро образованог и васпитаног детета. Нажалост, постоје и другачији примери. Мањи део родитеља користи веће прокламоване слободе да заштити ученике од учења и лепог понашања. Постоје случајеви отвореног притиска родитеља на професоре.

Школовање наставног кадра у Србији је организовано у оквиру матичних факултета. Велики недостатак је непостојање матичних катедри које би се на квалитетан начин бавиле проблемима методике и дидактике датог предмета. Проблем компетентности наставника који раде у настави, односно вишак или мањак компетентних кадрова који предају одговарајуће предмете у школама, дужи низ година се заташкава, иако озбиљно нарушава наш образовни систем.

Осавремењавање наставних планова и програма је веома битна компонента сталног напредовања образовног система. У школама су евидентни проблеми у односу појединих директора школа и професора према новим методама рада, коришћењу савремених наставних средстава, у недовољној окренутости ка иновацијама у настави. Застарели концепт наставе по принципу „табла и креда“ још увек се практикује у једном броју школа. Има професора који не воде довољно рачуна о променама у друштву и науци у последње две деценије, самим тим и новим интересовањима омладине.

Уместо да и они прилагоде свој начин рада новим генерацијама, имамо ситуацију да су генерацијске разлике много више изражене него што је то прихватљиво. Често се, и у оним предметима у оквиру којих је то остварљиво, не изводе демонстациони огледи или мали експерименти, и не користе наставна средства (карте, мапе, видео пројектор и сл.).

Иако је неопходно да уџбеници прате нове садржаје предмета и начине реализације градива, превелики број уџбеника доводи до конфузије и не доприноси квалитету. Издавачке куће се баве лобирањем наставника, те често долази до непотребних проблема. Сам начин одобравања уџбеника, које спроводе комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), недовољно је јаван и квалитетан.

Стручно усавршавање наставника, иако законска обавеза, је стихијско и неквалитетно. Веома је споран квалитет одобрених семинара, које одобрава Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), сами реализатори су често некомпетентни, а теме семинара и начин приказа такав да се не могу применити у школској пракси.

Матични факултети и одговарајућа стручна друштва су неприхватљиво слабо заступљени у овој области. Напредовање наставника, иако омогућено законом, у пракси се практично не спроводи, иако би озбиљно праћење усавршавања и напредовања наставника помогло, не само унапређивању наставе, већ и избору најквалитетнијих кадрова за директоре школа и чланове школских управа.

Посебан проблем је рад са ученицима са посебним потребама, где је извођење индивидуалног образовног програма (ИОП) често неодговарајуће, нити доводи до добрих исхода. Ремети се наставни процес, те је озбиљно угрожен рад наставника са осталим ученицима. У озбиљнијим случајевима је неопходно ангажовање додатних стручњака дефектолога.

У школама проблем представља и непостојање усаглашених критеријума приликом оцењивања. Доношење стандарда за поједине предмете може само делимично помоћи. У школама је присутна и преоптерећеност професора различитим административним обавезама, које могу да, чак, ремете редовне наставне активности.

Организација изборних предмета наилази на бројне проблеме. Верска настава и грађанско васпитање нису организовани на прави начин. Основи информатике и рачунарства морају много озбиљније да се изучавају. Предмети чији садржаји могу да оставе негативне последице на младе нараштаје, у смислу негирања традиционалних вредности, не треба да се уводе (сексуално васпитање). Уместо тога, пожељно би било увести предмет који би промовисао породичне вредности, у циљу дугорочне борбе против ниског наталитета и изузетно високог броја абортуса у Србији.

У појединим школама нема довољно ваннаставних активности. Организација екскурзија је суочена са великим бројем административних проблема и често представља ноћну мору за наставнике. Иако су могућности за развој школског спорта велике, до сада оне нису искоришћење, а сведоци смо и бројних злоупотреба школског простора и имовине.

Сложеност образовног система Србије представља кочницу модернизацији и бољој организацији просвете. Образовни систем Србије чине Министарство просвете са школским управама, Национални просветни савет (НПС), Савет за средње стручно образовање (СССО), Завод за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВКОВ), директори школа и наставници.

Министарство, савети и заводи нису дефинисани са довољно јасним ингеренцијама, те се јавља велики број противуречности. Образовни систем Србије је направљен тако да не функционише са циљем добре организације, контроле, модернизације образовања.

Најбољи пример нефункционалности система образовања у Србији је реформа средњег стручног образовања. Предлоге нових наставних планова и програма сачињавају нестручне комисије Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) заједно са заједницама школа које чине директори школа, и упућују их на усвајање у оба савета, при чему НПС одлучује о 40%, а СССО о 60% предмета. Потпуна неусклађеност, непостојање комуникације и усаглашавања између два савета доводи до катастрофалних решења, која могу имати дугорочне штетне последице.

Рад школских управа није на задовољавајућем нивоу. Пошто су оне испоставе Министарства просвете, од њиховог рада зависи компетентност новопримљених наставника, квалитет образовног и васпитног рада наставника, али и контрола рада директора школа. Све то може да се подигне на виши ниво.

Управљање школама је озбиљан проблем везан за начин избора директора и контролу његовог рада. Велики број директора је постављен, не на основу резултата рада, већ по политичкој линији или припадности одређеним интересним групама. Чести су случајеви злоупотребе, поготово по питању запошљавања, издавања фискултурних сала и сл.

Материјално-техничко стање школа, поготово у мањим срединама, а често и у градовима, једва да задовољава основне услове. Школе нису довољно опремљене савременим наставним средствима, немају добре техничке услове за рад (застареле клупе, столице, тоалети, прозори…).

Посебан проблем представљају мале сеоске школе или истурена одељења, где су услови рада, често, апсолутно неприхватљиви. Школске лабораторије су неопремљене, а често једну просторију дели више предмета, тако да је рад веома отежан. Проблем је и преоптерећеност неких градских школа, где је превелики број ђака у одељењима.

Материјални положај професора је несразмеран значају ове професије. И поред тога што је друштво сиромашно, потребно је веће издвајање за обезбеђивање пристојног живота онима који су позвани да својим образовањем праве цивилизацијски напредак у друштву. Нажалост, у нашем друштву знање одавно нема одговарајућу вредност. А без знања је немогуће да се обавља било који посао. Знање је основа за функционисање и напредовање друштва, и зато друштво мора да се постара да они који га преносе буду адекватно и награђени.

Битан је још један аргумент: они који брину о другима, морају и сами да буду збринути. Професори не воде рачуна само о својим породицама, већ о широј друштвеној заједници. Бриге њихових ученика су и њихове бриге. Они су ти који делимично преузимају улогу родитеља када прави родитељи забораве на своје дужности.

Често професори представљају једино светило за ученике који живе у растуреним породицама или у тешким материјалним околностима. Они тако нису више само извор знања, већ и помоћ, утеха и често једина нада јер социјалне службе, које би требало да се баве овим проблемом, немају довољно капацитета. Ако се са ове позиције сагледа улога професора, онда је јасно да друштво мора много више да цени такве напоре.

Постоји проблем у организовању професора који немају своју јединствену струковну организацију која би на прави начин заступала њихове интересе. Струковне организације професора појединих предмета често не покривају целу територију Србије, нити су активне у областима битним за рад школа (усавршавање наставника, рад са талентованом децом и сл.). Синдикати у просвети су расцепкани и нејединствени, те не успевају да на одговарајући начин заштите интересе просветара.

Међу највећим проблемима везаним са школство на Косову и Метохији су мањак капацитета за нормално одвијање наставе, недовољна опремљеност школа и неадекватан наставни кадар. Рад школске управе на Косову и Метохији мора бити прилагођен крајње специфичним условима у којима се одвија образовни процес на Космету, како би се омогућило укључивање наставника у сталне програме стручног усавршавања и учешће ученика са Космета у свим видовима додатне наставе која се организују на нивоу државе.

Након начелне анализе проблема, сматрамо да има довољно мера које би могле да се предузму да би се стање у области образовања и васпитања поправило. У наредним редовима нећемо се бавити сувопарним теоретисањем, већ ћемо се осврнути на главне проблеме свакодневне школске праксе, који су видљиви у већини школа и од чијег решавања највише зависи квалитет рада у њима.

Постоје проблеми које траже дужи рок за решавање, и проблеми који могу да се реше за релативно кратко време.

 

ДУГОРОЧНЕ МЕРЕ

Први и основни услов поправљања стања у образовању је враћање угледа и достојанства професорима и професији. На том послу би требало да раде надлежне државне институције, пре свега Министарство просвете, Национални просветни савет и просветни заводи, затим политичке елите, културни посленици, САНУ, медији. Међу професорима би требало пронаћи најбоље примере који ће постати узор целом друштву.

Здруженом вишегодишњом акцијом свих релевантних чинилаца, добро осмишљеним медијским презентовањем основне идеје, могуће је да професори поново стекну углед какав заслужују. Ова активност би морала да буде изнад страначких интереса, прихваћена од свих јер је од општег друштвеног значаја.

За неке родитеље ученика интересовање за школу престаје оног момента када сазнају оцене свог детета. Они, а и шира јавност, по обичају немају довољно информација о многим активностима које се у школама врше, међу којима су бројне ваннаставне активности (приредбе, представе, ваннаставна едукација ђака у школи и ван школе), такмичења, разне друштвено-корисне и социјалне акције, спортске активности…

Требало би да се поведе широка медијска акција презентовања школског живота у свим његовим видовима која ће, сигурни смо, за резултат имати велики пораст угледа школа и професора. Уверени смо да ће на тај начин најшира јавност, и без икаквих додатних мера на унапређењу школства, само на основу онога што се тренутно ради у школама, имати много повољније мишљење о нашем образовно-васпитним систему.

Требало би да се изводи широка друштвена акција усмерена на популарисање знања као основне вредности и највећег капитала у животу, самим тим и школе у којој се стичу знања. Тренутно је међу младима често присутно мишљење да им знање није најпотребније и да новац може да се заради и без много труда. Таквом животном ставу највише доприносе негативни животни обрасци који се свакодневно медијски популаришу и немогућност да се упознају са правим животним узорима.

Активном државном политиком, популарисањем људи који су се остварили захваљујући знању, суштинском променом медијске политике могуће је да младом човеку поново знање постане животни приоритет. Најбитнији корак на путу ка томе је много веће коришћење медија, пре свега Јавног сервиса, који би морао да ствара много више емисија са едукативним садржајима, али и увођење рестриктивних мера за оне медије који промовишу кич, некултуру и неморал.

Школе могу и саме много да учине на популарисању својих активности, путем интернета, школских часописа, фестивала науке… У оквиру популарисања знања, потребно је да се успостави култ читања добре литературе, као основног средства за стицање опште културе. У школама би требало да опстане, и по могућности да се повећа, број часова оних предмета који служе за стицање општег образовања и опште културе, а то су пре свега математика, српски језик и књижевност, историја и географија.

Знање које се стиче у оквиру ових предмета није одмах примењиво, али је основ за слободан живот слободног човека у било ком друштву. Такође, неопходно је квалитетно образовање из физике, хемије и биологије јер природне науке чине основу технолошке писмености и привредног развоја друштва. Мора да се избегне ситуација која постоји у одређеним западним друштвима где се потенцира само уско образовање за посао којим се појединац бави.

Тако се човек своди на бесловесну индивидуу која није спремна да размишља о крупним друштвеним питањима, на својеврсног робота чији су видици уски, чиме постаје одличан материјал за манипулације. Посебна пажња мора да се посвети часовима фискултуре, уз контролу степена реализације задатих циљева у домену физичког здравља ученика.

У вези са горе изнетим предлозима стоји питање друштвеног (не)морала. Поимање света и живота и начин понашања дела нашег народа одавно је удаљен од правог схватања морала. Искривљени животни узори се од стране старијих преносе на младе генерације што озбиљно утиче на њихов однос према школи, знању, ауторитетима.

Без свеукупне моралне обнове не могу да се постигну велики резултати у реформи просвете. На том пољу требало би да раде институције које имају искуство, од државних до религијских.

Посебну улогу има јачање породице као темеља друштва, без које није могуће направити искорак у поправљању моралне слике народа. Искуство показује да велики број проблема у понашању ученика има корен у поремећеним породичним односима.

Родитељи су битан чинилац у образовно-васпитном процесу. Они морају активно да учествују у подизању угледа професора и школе као институције. Требало би да се ради на јачању поверења између родитеља и професора и на њиховој интензивнијој сарадњи. Бољим спровођењем закона требало би онемогућити било какав притисак на професоре од стране малог броја несавесних родитеља.

Потребно је да се промени начин школовања професора (наставника). Потребно је да се направе наставнички смерови на факултетима који би школовали кадрове за рад у школи, чиме би се побољшао квалитет наставе. Такође је потребно да се приликом уписа на факултете води рачуна о потребама за наставним кадром, да се не би дешавало да постоји велики број наставника који после дипломирања дуго траже посао.

Супротно томе, у неким професијама постоји недостатак кадрова. Држава може на време да врши прерасподелу студената подстицајним мерама (стипендије, додатак за рад у неразвијеним крајевима и сл.).

Средње стручне школе би требало да се реформишу у складу са потребама привреде и здравства. Потребно је да се направи дугорочна пројекција развоја привреде и потреба наше земље, те да се на основу тога мењају смерови у средњим стручним школама. Требало би да се обезбеди могућност преквалификације професора који ће бити технолошки вишак.

Где год је могуће, потребно је да се уводи преподневни једносменски рад, јер искуство показује да је највећа недисциплина ученика у поподневним часовима. У складу са повећањем животног стандарда, један од стандарда у образовном систему требало би да буде да све школе раде једносменски.

Потребно је да се уради, ако већ није, детаљан попис материјално-техничког стања у школама и да се на основу тога направи план за санације објеката и друга улагања. У процесу прикупљања података велику улогу требало би да има локална самоуправа.

Мале школе или истурена одељења у малим срединама не смеју да се затварају због малог броја ученика, ради опстанка становништва у тим срединама. Држава мора да пронађе решење да те школе опстану по сваку цену, а да се упоредо са тим ради на подизању квалитета живота у таквим местима. Алтернатива је организован превоз деце, где би одељења била масовнија, а рад са децом квалитетнији.

Битно је да се образује струковно удружење професора и осталих запослених у образовно- васпитном систему које би својом стручношћу усмеравало развој просвете и утицало на креирање закона. Оно би било важан чинилац који политичке организације не би могле да заобиђу. У том циљу је неопходно подизање свести професора и осталих запослених у просвети о потреби постојања оваквог удружења и активног учешћа у његовом раду. Паралелно са њим, требало би ојачати рад стручних друштава по појединим областима.

 

МЕРЕ КОЈЕ МОГУ ДА СЕ ПРИМЕНЕ У РЕЛАТИВНО КРАТКОМ ВРЕМЕНСКОМ РОКУ

 

Добрим законима и њиховим доследним спровођењем, могуће је да се у релативно кратком временском року направе бољи услови за рад у школама.

У циљу изградње функционалнијег система образовања у Србији предлажемо спајање два завода у један и укидање Савета за средње стручно образовање. Школске управе морају да се попуне квалитетним кадровима који на датој територији могу да помогну у избору нових компетентних наставника, у подизању квалитета образовног и васпитног рада наставника, али и ефикасно да контролишу рад директора школа.

Директори су битан чинилац у функционисању школе. Неопходан услов да неко буде директор требало би да буде лиценца, односно да кандидати заврше школу за директоре и стекну знања за обављање руководеће функције, која нису могли да стекну на својим матичним факултетима. Било би добро да такви кандидати буду из матичне школе, чиме би се обезбедила добра клима међу запосленима.

Директор би требало да буде особа са визијом развоја школе, личност која гради добре међуљудске односе и позитивну атмосферу у школи, која има велики ауторитет међу запосленима и ученицима. Директор мора да има иницијативу, да буде предузимљив, да уводи школу у развојне пројекте како би се унапредио наставни процес и друге школске активности. Законом мора да се обезбеди избор директора без политичких утицаја и онемогући политички утицај на њега.

Школски одбор би требало редовно да врши контролу рада директора, поготово финансијског пословања, али и да даје предлоге за побољшање рада школе. У овом телу требало би да буду личности које су заинтересоване за развој школе и компетентне да одлучују о школским питањима.

Улога локалне самоуправе у образовно-васпитном систему је врло велика. Њен задатак је да повеже школе и друге друштвене институције које се баве омладином, да покреће добре инцијативе, да буде саветодавац у доношењу стратешких планова, да организује разне ваннаставне активности, али и да улаже финансијска средства у обнову школа.

Недисциплина је један од главних проблема у школству. Он ће добрим делом бити решен враћањем угледа професорима и бољим односом шире јавности према школи, али је потребно да се начине још неки кораци, а то су:

  • појачана едукација родитеља о проблемима са којима се сусрећу деца у школском узрасту са апелом на активнију сарадњу у решавању проблема недисциплине у школама;
  • појачана едукација ученика на часовима одељенске заједнице;
  • појачана ваннаставна едукација ученика;
  • појачан рад педагошко-психолошке службе у сарадњи са Центром за социјални рад.

На овом послу требало би да буду ангажовани, не само професори и школски педагози и психолози, већ и шира друштвена заједница (деловање Центра за социјални рад мора да буде израженије). Поред овога, потребно је да се поједностави процедура изрицања васпитно- дисциплинских мера која је сада прилично сложена и представља неку врсту импровизованог судског поступка.

Један вид недисциплине у средњим школама је често изостајање са наставе, што углавном родитељи правдају, а и лекарска оправдања се лако добијају. Ђаци се појаве на крају године са жељом да добију добру оцену, чиме се стављају у подређен положај ревносни ђаци. Потребно је увести већу контролу лекарских и родитељских оправдања, али је потребно учинити и друге мере да би ученици ишли редовно на наставу (увођење изборних предмета у складу са интересовањима ученика, коришћење иновација у настави уместо сувопарног предавања и најбитније – популарисање школе и знања, што је дугорочни процес).

Наставни планови и програми заслужују посебну пажњу. Потребно је да предметни професори у оквиру својих струковних удружења (удружење историчара, удружење математичара…) раде на измени наставних планова и програма, а не да то врше кабинетски теоретичари без испитивања мишљења извршилаца, односно професора. Наставним програмима требало би да буде обезбеђено довољно знања из области опште културе, али и знања за практичан живот. Битно је да се прави корелација између сродних предмета, што сада није увек случај. Обим градива и уџбеници требало би да се прилагоде узрасту ученика, за шта је потребно више консултовати предаваче који су у свакодневном контакту са ђацима. Потребно је да се усагласе садржаји у уџбеницима са прокламованим образовним стандардима.

Матични факултети и одговарајућа стручна друштва морају да добију много ширу улогу, не само у школовању наставника, већ и у сталном стручном усавршавању, у помоћи по питању уџбеника и коришћења савремених наставних средстава, као и у осавремењивању наставних планова и програма.

Професионални развој наставног кадра је услов без кога нема напретка. Постојећим законом је регулисано да професори морају да присуствују семинарима, али све већи проблем представља недостатак новца за реализацију истих. У неким школама се већ дешава да професори сами финансирају похађање семинара. У оваквим материјалним условима то је недопустиво. Мора да се обезбеди финансирање стручног усавршавања од стране друштвене заједнице (школа, локална самоуправа, министарство). Ако то није могуће, онда би требало да се смањи похађање семинара на ону меру коју је могуће финансирати из постојећих средстава. Усавршавање професора већ се врши у школама (преношење искустава, одржавање огледних часова, интерна предавања, усаглашавање критеријума оцењивања…), али би могло и да се прошири.

Тренутно у школама постоји проблем оцењивања. Утисак је да има превише „вуковаца“, односно да се оцене поклањају. Један од начина да се реши овај проблем је усаглашавање критеријума за оцењивање (стандарди), о чему би требало да воде рачуна школске службе. Други начин је повећање броја семинара на тему оцењивања у оквиру стручних друштава, на којима би размењивали искуства наставници истог предмета из различитих школа. Трећи начин је да се на крају полугодишта и на крају године ученицима дају тестови из већине предмета које би правили други наставници, а оцене би улазиле у просек.

Потребно је да се административне обавезе професора смање, чиме би се омогућило више времена за креативан рад са ђацима.

Одвијање наставе је отежано уколико се у одељењу налази много ученика (дешава се да буде и по 30 и више ђака). Да би професор могао да се адекватно посвети свим ученицима, њихов број у одељењу не би смео да буде већи од 25.

Инклузија, као процес заснован на дубоким хришћанским вредностима, мора да буде спроведена на другачији начин. Да би се деца са посебним потребама на прави начин уклопила у постојећи систем, требало би да се уради следеће:

  • Професори морају да буду боље едуковани, за шта је потребно организовати већи број семинара.
  • Требало би да се запосли већи број стручних лица за помоћ професорима у раду са децом са посебним потребама. То су стручњаци са завршеним Факултетом за специјалну едукацију и рехабилитацију.
  • Деца могу похађати и само део наставе, у зависности од процене стручњака.
  • Стручне комисије требало би да имају кључну улогу у одобравању да се деца са посебним потребама интегришу у систем. За децу која не испуњавају услове, мора и даље да постоји специјализована школа. Реч стручњака мора да буде главна.

Потребно је да Министарство просвете више пажње посвети талентованим ученицима, да се образује стручна комисија која ће пратити њихов рад, организовати за њих посебне семинаре и радионице и правити базу података која ће касније бити од користи државним органима приликом избора кадрова за битне државне функције и службе. На тај начин може да се смањи „одлив мозгова“. Талентованим ученицима би требало пружити и материјалну подршку.

Новац утрошен у просвету није трошак, већ улагање у будућност. Побољшање материјалног положаја професора не видимо у новим наметима на осиромашену привреду, већ у правичнијој прерасподели већ постојећег новца у буџету. Тим новцем би требало да се решава материјални проблем, али и да се улаже у побољшање услова за квалитетније извођење наставе. Материјална мотивација професора може да се учини и:

  • награђивањем професора чији ученици освоје награде на републичким такмичењима;
  • награђивањем професора који се истичу у образовно-васпитном раду, али по јасно утврђеним критеријумима.

Награде могу да буду новчане и неновчане, а средства могу да се обезбеде из буџета школе и/или локалне самоуправе.

Школе би требало да имају што више ваннаставних садржаја у складу са потребама времена и будућности. То ће повећавати везаност ученика за школу, помагати им да искажу своје таленте и допринети бољем усвајању градива. Наставници који се додатно ангажују морају да буду мотивисани на одговарајући начин.

Један од начина за стицање опште културе и проширивање животних видика су школске екскурзије. Нажалост, у последње две деценије оне су изгубиле онај значај које су некада имале, пре свега због све веће либерализације друштва, у којој активно учествују ученици већ од седмог разреда до четврте године средње школе. Све више професора изражава незадовољство условима под којима се екскурзије одвијају, негодујући због лошег понашања ученика. Уместо да се на екскурзијама научи нешто ново, оне постају ноћна мора за професоре којима је најбитније да ученике врате родитељима живе и здраве. Да би се стање у овој области поправило потребно је да се уради следеће:

  • боља васпитна припрема школе пред екскурзију, са јасним инструкцијама просветних власти;
  • да школе имају право да не воде на екскурзију оне ђаке за које постоји основана сумња да ће правити проблеме;
  • боље планирање образовног дела екскурзије, са акцентом на истраживачки рад и повезивање са градивом.

Потребно је да се доследно поштују прописи о организацији екскурзија и да се испита да ли постоје злоупотребе у вези избора туристичких агенција.

Постоји проблем статуса одређених битних изборних предмета – „грађанског васпитања“ и „верске наставе“. Грађанско васпитање би могло да има позитивну улогу када би се бавило конкретним образовањем ученика за живот у друштву, што делимично и постоји у програму за овај предмет. Међутим, овај предмет се користи и за наметање одређених политичких и идеолошких вредности, поготово на средњошколском нивоу, што никако не би смело да буде дозвољено.

Ако би се грађанско васпитање свело на упућивање ученика како да се снађу у одређеним практичним друштвеним ситуацијама, без примеса политике и идеологије, онда би оно испунило смисао свог постојања. У том случају требало би омогућити ученицима да изаберу оба предмета, један или ниједан, а не да бирају између њих. Оцене из ових предмета требало би да буду бројчане и да улазе у просек.

Показало се да ђаци немају мотива за учење уколико не добијају оцене. Нажалост, ученицима је оцена највећи мотив, а не стицање знања. Уџбеници за верску наставу би требало да буду прилагођенији узрасту ученика.

Оцена из изборног предмета „основи информатике и рачунарства“ у основним школама требало би да улази у просек, због повећања мотивације за учење.

Променом закона о образовању од пре неколико година, уведено је да постоји предмет „изабрани спорт“, а оцена улази у просек. Ако знамо да се из физичког васпитања углавном добијају петице, увођење још једне оцене из сличног предмета, која је такође у већини случајева петица, прилично деградира оцене из осталих предмета и даје лажну слику успеха ученика. По том критеријуму, посебне оцене могу да се уведу за књижевност и граматику, за аритметику и геометрију, за националну и општу историју…, што не би имало смисла.

Бављење спортом, када су у питању ученици школског узраста, последњих година је у великој кризи. Појава нових садржаја као што је интернет, посебно фејсбук, довела је до „неконтролисаног везивања“ деце за рачунар, што за последицу има недовољну физичку активност, а ово доводи до разних здравствених проблема. Испоставља се да су обавезна три часа физичког васпитања у основној школи недовољна за правилан физички развој деце.

Потребно је да се покрене широка друштвена акција популарисања спорта и физичке активности, а и постојећа организација школског спорта морала би да претрпи одређене промене, при чему пре свега мислимо на ваннаставне спортске активности ученика које се изводе у клубовима и плаћају. Тренутно су школе препуне спортских клубова који наплаћују чланарину ученицима, што утиче на кућни буџет, а онемогућава бављење спортом сиромашним ученицима.

Држава (локална самоуправа) мора да обезбеди буџет из кога ће се финансирати професори физичког васпитања или тренери како би похађање спортских активности ван наставе било бесплатно. Једино на тај начин би школски спорт могао да се омасови, чиме би се побољшало свеукупно здравствено стање нације.

Рад Ученичког парламента се у средњим школама злоупотребљава тако што ученици дискутују о оценама и процењују рад професора. Преко овог тела се врши и политичка и идеолошка манипулација. Ово тело може да испуни улогу ако се буде бавило питањем побољшања услова у којима се настава одвија, дисциплином ученика у школи или организовањем разних ваннаставних активности којима би ученици били иницијатори. У супротном, ако Ученички парламент служи као замена за некадашње комунистичке организације (Пионирску и Омладинску), преко кога ће се вршити идеолошка пропаганда, или ако је средство за злоупотребу демократије и слободног мишљења, његово постојање није потребно.

Ово су само неке од мера које сматрамо битним, а које се морају предузети да би се осетио бољитак у просветном животу. Њихов списак је отворен, јер има још проблема који би могли да се реше у релативно кратком року. Међутим, побројане мере неће дати прави резултат уколико се не десе суштинске промене које смо назвали дугорочним мерама, а које највише зависе од политичке воље. Без измене друштвеног односа према просвети и постављања ствари на своје место ниједна мера неће дати плод, па ни најсавршенији закони.